Pevušenje, OM, i šta čine telu.

Postoji nešto što telo radi kada niko ne gleda. Dok mešate nešto na šporetu, dok čekate da prokuva čaj, dok lagano prelazite iz jednog prostora u drugi, nekoliko nota same se ispevuše, bez da ih svesni um traži. Mali zvuk bez melodije, negde između izdaha i pesme. Telo na ovo ukazuje duže nego što je nauka uspela da objasni.

Pevušenje, u najjednostavnijem opisu, jeste spor izdah kome je data vibracija. Glasne žice se nežno uključe, dah nosi zvuk napolje kroz nos, a grudi, grlo i sinusi počinju da rezoniraju u isto vreme. Ta rezonanca radi nešto određeno. Vibracija aktivira receptore osetljive na pritisak u blizini grkljana, a oni šalju signale putem vagusnog živca, glavnog releja tela ka mirnijoj strani nervnog sistema. Signal stiže do moždanog stabla, srca i creva. Srčani ritam se smiruje. Dah se izdužuje. Smiren osećaj koji sledi jeste odgovor tela na sopstveni zvuk.

Najupečatljiviji pojedinačni istraživački rad o pevušenju objavljen je 2002. godine, u časopisu American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. Lundberg i Weitzberg merili su nivo azot-monoksida u nosu tokom običnog izdaha i tokom pevušenja, i pronašli da pevušenje podiže nivo azot-monoksida u nosu petnaest do dvadeset puta.1 Mehanizam je mehanički. Oscilirajući protok vazduha tokom pevušenja ispira azot-monoksid iz paranazalnih sinusa, gde se on nakuplja između udaha i izdaha. Azot-monoksid je mali molekul sa dugim spiskom uloga u telu, uključujući širenje krvnih sudova, podršku imunom sistemu, i poboljšan prenos kiseonika iz daha u krv.

U jogi, ova praksa ima zvanično ime. Bhramari pranayama, ponekad nazvana pčelinjim brujanjem, najispitanija je njena verzija. Randomizovano ispitivanje iz 2020. godine u časopisu Complementary Therapies in Clinical Practice testiralo je jednu seansu pčelinjeg brujanja kod odraslih sa esencijalnom hipertenzijom i pronašlo neposredan, merljiv pomak ka parasimpatičkoj aktivnosti, sa odgovarajućim porastom varijabilnosti srčanog ritma.2

“Dah, kome je data vibracija, postaje signal koji telo prepoznaje. Nauka samo opisuje ono što je telo već znalo.”

OM je pevušenje sa fonetskom strukturom. Mantra ima dva različita zvuka: O, otvoren samoglasnik koji nastaje u grudima i prolazi kroz usta, i M, postojano nazalno brujanje na kraju. Dva fonema angažuju različite rezonantne komore. O rezonira u grudima i grlu, tamo gde se niže frekvencije glasa prirodno nalaze. M je u suštini isto ono pevušenje koje je merio Lundbergov rad, sa istim talasom azot-monoksida i istom blagom aktivacijom vagusa. Jedan zvuk, dve različite vibracije, obe rade stvaran posao u telu.

OM nije religija. Fonem je mehanizam, a mehanizam radi svoje delo bez obzira na kulturni okvir koji onaj ko ga izgovara donosi. Bilo ko može da ga izgovori, u bilo kom kontekstu, bez ikakvog duhovnog opredeljenja. Zvuk je dugo bio deo određene prakse, a nauka mu je došla kroz telo, ne kroz hram.

Godine 2011, tim sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje i neuronauke u Bangaloru objavio je fMRI studiju izgovaranja OM. Kalyani i saradnici pronašli su značajnu deaktivaciju limbičkih regija mozga, uključujući amigdalu, orbitofrontalni korteks, prednji cingulum, parahipokampalne girusove, hipokampuse i talamuse.3 Obrazac deaktivacije isti je kao onaj koji proizvodi klinička stimulacija vagusnog živca, postupak koji se u savremenoj neurologiji koristi za depresiju otpornu na lečenje i epilepsiju. Drugim rečima, izgovaranje OM na snimku mozga liči na postupak koji obično zahteva hirurški implantiran uređaj.

Studija iz 2001. godine u časopisu BMJ, koju su sproveli Bernardi i saradnici, naslonila se na istu opservaciju iz drugog ugla. Istraživači su merili šta se dešava kada odrasli izgovaraju krunicu na latinskom i kada izgovaraju jogičke mantre. Oba ritma usporavaju dah na otprilike šest udisaja u minuti, što je tempo na kojem je varijabilnost srčanog ritma najveća i na kojem se mirnija strana nervnog sistema najpouzdanije uključuje.4 Nalaz ukazuje na nešto korisno: oblik samog izgovaranja, mantra, molitva, ili otpevana melodija, manje je važan od ritma koji nameće dahu.

Šta to znači u običnom danu, malo je i praktično. Nekoliko minuta pevušenja ili OM, bilo gde, svaki dan. U automobilu, u kuhinji, pre teškog poziva, u razmaku između dva sastanka. Dah postaje zvuk, zvuk se vraća telu kao mir. Seansa koju vodi praktičar dublja je verzija iste prakse, sat posvećen potpunom smirivanju. Svakodnevno pevušenje jeste osnova.