Šta je zapravo pranični energetski rad.

U tihom prostoru, dvoje ljudi je u poslu. Jedan leži, zatvorenih očiju, potpuno obučen, u nečemu što je blizu odmoru. Drugi stoji u blizini, radi rukama, ali nikada ne dotiče. Nema muzike, često nema tamjana, ponekad ni izgovorene reči. Seansa traje negde između trideset minuta i sat i po, u zavisnosti od onoga što telo traži. Spolja, izgleda kao da se vrlo malo dešava. Iznutra, dešava se mnogo.

Ovo je seansa praničnog energetskog rada. Praksa nije nova. Oslanja se na dugu istoriju istočnjačke medicine, u kojoj se telo razume kao da poseduje energetsko polje koje je u interakciji sa fizičkim telom. Ono što jeste novo jeste sam protokol. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Master Choa Kok Sui formalizovao je ono što je dotad bio rasut skup starijih tehnika u praksu koja se uči, ponavlja, i koja ima tri glavna pokreta: skeniranje, čišćenje i prenošenje energije. Rezultat je sekvenca koju svaki obučeni praktičar, bilo gde na svetu, može da izvede u prepoznatljivom obliku.

Ono što praktičar radi, jednostavno rečeno, jeste da rukom čita energetsko polje tela, na doslednoj udaljenosti od kože, prepoznaje mesta na kojima polje deluje zagušeno ili iscrpljeno, čisti ta mesta, a zatim usmerava svežu energiju ka područjima kojima je potrebna. Klijent miruje sve vreme. Klijent ne radi ništa, ne drži posebno držanje tela, ne uči nikakvu tehniku disanja. Seansa traži samo to da telo bude spremno da primi.

“Praksa od uma ne traži ništa. Telo, kome je data zadržana pažnja obučenog praktičara, radi ostatak.”

Ono što klijenti tokom seanse najčešće primete varira. Omekšavanje u grudima. Smiren um. Težina preko ramena koja polako popušta. Ponekad se deo umora podigne na način koji liči na olakšanje posle dugog sna. Neki ljudi povremeno utonu u nešto blisko samom snu; drugi ostaju budni kroz celu seansu, ali otkrivaju da im se svest promenila po kvalitetu. Ništa od ovoga nije obavezno. To je ono što ljudi često izveštavaju.

Zašto protokol star četrdeset godina ima značaj, jeste nešto što ova oblast dobro postavlja. Obuka je standardizovana kroz World Pranic Healing Foundation, koja sertifikuje instruktore i praktičare širom sveta. Seansa u Beogradu prati isti luk kao seansa u Manili ili Sao Paulu. Disciplina prakse, doslednost protokola, deo je onoga što omogućuje da se ona proučava, i što klijentima dozvoljava da znaju u šta ulaze.

Dokazi iz studija sada su u literaturi. Randomizovana ispitivanja objavljena su o praničnom energetskom radu kod blage i umerene depresije, kod pedijatrijskog bola tokom medicinskih procedura, kod simptoma donjeg urinarnog trakta, i kod oporavka dijabetičkog ulkusa stopala. Signali kroz sva četiri ispitivanja dosledni su po smeru, svi ukazuju na poboljšanje u odnosu na grupe sa lažnim tretmanom.1 O samim ispitivanjima pisali smo detaljnije u zasebnom tekstu. Literatura sada potvrđuje, svojim sopstvenim jezikom, ono na šta praktičari i klijenti ukazuju već decenijama.

Kako se zakazuje prva seansa u Balansu, jeste neishitrno. Konsultacija dolazi prva, dvadeset do trideset minuta, uživo ili putem video poziva. Praktičar pažljivo čita šta se dešava u telu i u svakodnevnom životu, i na osnovu toga oblikuje plan. Plan je prilagođen, a ne određen protokolom. Neki klijenti počinju jednom seansom i odlučuju kuda dalje; drugi ulaze u niz seansi tokom nekoliko nedelja. Praktičar prilagođava kako telo odgovara.

Praksa traži malo od osobe koja je prima. Telo, kome je data zadržana pažnja obučenog praktičara i neishitren prostor, često uradi više samo, nego što bi spisak tehnika od njega tražio.